Čuvena knjiga manuskripta Book of Kells nam govori da se u regiji koju pokriva trougao Louvel - Dablin - Dandalk nalaze najveći i najstariji cistercijanski manastiri. Tokom celog srednjeg veka Normani su očajnicki želeli da zaposednu ovaj trougao koji je bio svetovno i duhovno središte ostrva. U Dablinu su engleski kraljevi postavljali svoje deputate, a u Dandalku je škotski zavojevač Edvard Brus sam sebe inagurisao za irskog kralja. Na reci Bojni, koja je u središtu ove oblasti, vodila se poslednja velika bitka u irskoj istoriji. Normanski osvajači su uvek bili agresivniji od galskih Iraca, što se reflektovalo kroz celu novovekovnu irsku istoriju, bez obzira da li se to ticalo religije, tradicije ili politike koja je vođena. Koliko su Englezi od uvek polagali pravo na Irsku govori nam podatak poznatog engleskog geografa Halforda MakKindena koji u svojoj knjizi Britain and the British seas, objavljenoj 1902, opisuje irsko more “kao unutrašnje more Britanije”.
Tektonska proučavanja su pokazala da je nivo mora u praistoriji bio mnogo niži, tako da su Irska i Engleska bili spojeni, kao i sama Engleska, sa kopnom. Oko 6000. godine p.n.e. Irska je odsečena od Britanije. U to vreme ljudi iz Skandinavije polako prelaze u Britaniju sa namerom da je trajno nasele (najverovatnije dolaze u Dervi, blizu Kolerajna i Ofali, oblast Tulamora). Oko 3000. godine pre nove ere kolonizovan je severo-zapad Evrope i u tom periodu poprima demografski karakter koji je manje-više zadržan do danas. Jedna od najspektakularnijih neolitskih grobnica pronadjena je zapadno od Long Aroua, u Slajgo kauntiju, kao i u slivu reke Bojne. Da su metalski radnici došli na ostrvo 2000. godine pre nove ere govore nam ukrasi poput lumula, vrste ogrlice koja je pronađena u toj oblasti.
U sedmom veku pre nove ere dolaze plemena koja koriste čelik, govore keltski jezik i pokušavaju da se trajno nasele. U periodu od petog do drugog veka izdvaja se kao dominantna La Ten kultura, u kojoj je sadržana srž irskog mita i književnosti. Priče o Kukulejnu (negde Čučulejnu ili Kuklejnenu) i Konkobaru, koje datiraju iz tog perioda, odražavaju istorijsku situaciju, pretočenu u usmeno predanje. Ulster, glavni grad Emejn Maha, je prepoznat kao Isamnion na mapi koju je načinio Ptolomej aleksandrijski u drugom veku naše ere. Sa druge strane život heroja opisan u Tain Bo Kulinu oslikava prilike koje opisuje Posejdonije u prvom veku nove ere u Životu Kelta. Ratnici u vatrenim kočijama imaju velike sličnosti sa opisima heroja u Ilijadi i Mahabharati.
Irski jezik možemo okarakterisati kao derivat dijalekta zvanog Q-seltik. Kelti Galije i Britanije govorili su P-seltik, nasleđen od Velšana i Bretonaca.
P-Celtic Q-Celtic staroirski konj - epos equos ech
savremeni irski - each
Neki dokazi upućuju na to da je Q-seltik došao iz Španije. Poslednji zavojevači La Ten kulture verovatno su bili P-Kelts iz Britanije. Iz tog perioda datiraju i legende o najvećem heroju Irske, keltskoj varijanti slovenskog Biberčeta, nepobedivom Ku-Kulejnu. Njegovo dečačko ime - Setante, kako se zvalo britansko pleme koje je naseljavalo obale Lankašajra, koje je latinizirana varijanta gelske reci S`Tannt pomaže nam da u moru polulegendarnih činjenica detektujemo stvarno vreme romanizovanja ostrva.
Neindoevropske grupe koje su naseljavale ove prostore, Pritani (velški Prydyn) i Cruithny, poznati kao ”narod koji slika”, keltizovani su do kraja petog veka nove ere. Prvo veliko pomeranje britanskih Kelta u Irsku zbilo se u četvrtom veku, kao reakcija na upade Iraca u Roman Britain. Rimljani su ih zvali Scotti a Briti Gwyddyl. Herojsko doba se završava kada je veliko kraljevstvo Ulstera uništeno od strane Konahta oko 450. godine. Najal, princ od Konahta, osnovao je sa braćom Brionom i Fijakrom moćno kraljevstvo pokorivši devet kraljeva. Dobivši nadimak Noigiallach - Niall of the Nine Hostages, začinje prvu moćnu dinastiju u Irskoj - Ui Neill. Herojsko doba nije dugo trajalo ali je zapamćeno zauvek. Naslednici Najala počinju da se nazivaju kraljevima Tare.
Iz srednjeg veka podaci su konkretniji, najviše posredstvom pisanih dokumenata. Jedan od najindikativnijih zapisa za ovaj perod je The Book of Leinster iz dvanaestog veka, koji opisuje podvige junaka Kormak MakAjrta. Iz ove knjige saznajemo o prisutnosti umetnika na dvorovima (uglavnom pesnika, svirača, pevača). Pesnici su se delili na barde, i cenjenije filie. Oni su bili statusno superiorniji od harfista, žonglera, duvača u hornu.., koji nisu bili slobodni.
Najraniji irski zakonici imaju paralelu u tradicionalnom indijskom pravu. Glavne institucije u irskom životu su fine i tuath, čije prevođenje na klan i pleme nije najsrećnije rešenje. U svakom slučaju su to zajednice krvnog srodstva, fine zasnovane po muškoj liniji, a tuath rodovsko političkoj.
Edda - zbornik mitova stare Skandinavije
Edda je do danas ostala najbolji primer stare književnosti Skandinavije, nikada previše aktuelizovan, i čini se, u kontinentalnim okvirima nedovoljno proučavan. Svojevremeno se Borhes ograničio oduševljenjem za čarobne metafore Edda, pripisavši njihovu vanserijsku adekvatnost stvarnosti senzibilitetu duše severnjaka. O osećaju skandinavskog čoveka da uhvati trenutak koji će za tren da postane bitnost pisala je i Isidora Sekulić, iskreno zadivljena za istančanost fine percepcije u okruženju surove prirode. Čak i Miloš Crnjanski, iako zadojen engleskom školom izučavanja severa, u svojoj pravoj umetničkoj ličnosti ostavio je mesta za čitav panegirik čoveku-divu Edda.
Reprezentativna knjiga Edda je Gylfaginning, prva knjiga Edda, koja sadrži najobimniji i najkoherentniji opis skandinavske mitologije kakav je iznedrila svest čoveka severa. Pripisuje se Snorriju Sturlsonu, hrišćaninu koji piše u vreme kada se paganska mitologija razvodnjava sa hrišćanskim legendama. Možda zbog toga ne iznenadjuju prilicno racionalne teorije porekla paganizma koje Snori iznosi. U svakom slucaju, bez slike koju daje Gylfaginning, neki drugi izvori, kao što su poeme Elder Eddae i Istorija Danaca od Saxa Gramaticusa ne bi bili razumljivi. Kroz celu naraciju prepoznajemo u podtekstu fini humor i ironiju koji izobličavaju središnji kontekst dela u kome preovladavaju kosmogonije i ratničke genealogije.
Prolog pocinje naznakom da je narod zaboravio svog Tvorca i poceo da obozava prirodu.Sam pocetak je nesumnjivo plod Snorijevog poznavanja Biblije:
Almattigr gud skapadi himin ok jord... (Svemoćno božanstvo stvori raj na zemlji...)
U čovečjem zaboravljanju na Svemoćnog, i okretanju pojavnom, Snori vidi početke paganizama.Potom nam priča o Troji i potomcima Trojanaca koji su prebegli u Skandinaviju i osnovali različite dinastije, koje su postale toliko moćne da su se smatrale ravne bogovima.
Gylfaginning počinje anegdotom o kralju Švedske,Gylfiju, koji je izigran od pridošlica. On je pošao da obiđe nove doseljenike prerušen u prosjaka, nazivajući sebe Gangleri, da dozna da li pridošlice svoj uspeh duguju sebi samima ili obožavanju Bogova. Srdačno je dočekan, ali mu je rečeno da njegov život zavisi od pametnijih od njih. Na njegova pitanja odgovarali su Har, Jafnar i Pridi. Prvo mu je ispričana priča o kraljevima i njihovim božanstvima, početku sveta i poreklu divova i ljudi. Zatim o Odinu koji je postao vrhovni bog, o stvaranju čoveka, o Suncu i Mesecu, noći i danu, zlatnom dobu, mostu Bogova (Bifrost), stvaranju patuljaka, o prahu zemlje (Yggdrasil). Gylfi je saznao o Odinovoj dvorani u koju dospevaju hrabri ratnici posle smrti (Valholl), o Odinovom konju Slajpniru, Frejrinom brodu, smrti Baldra, njegovoj sahrani i pokušaju da se vrati iz pakla, o hvatanju i kažnjavanju Lokija. Naposletku, Gylfi je pitao o Sumraku Bogova (Ragnarok) i njihovoj poslednjoj bitki protiv divova, uništenju sveta i njegovom ponovnom obnavljanju. I tek što je hteo da pita još, iznenada se začula strašna grmljavina i došljaci (Esir-Trojanci) nestadoše. Pošao je kući, prešavši preko celog dogadjaja. Na posletku, Trojanci su odlucili da usvoje imena bogova o kojima su pričali ne bi li ljudi pomislili da su i oni sami bogovi.
Identitet "istorijskih Trojanaca", doseljenika u Skandinaviju iz Azije, i napokon njihovo pretapanje, nam govore da i sam autor mitom razjašnjava neke istorijske omagline.
Vreme je da vidimo kakav je to autor koji osim umetničkog dara da književno uobliči razvoj mišljenja starih naroda Skandinavije ima istančano oko i uho za puls vremena u kome je živeo i osećanje istorije koje i sa današnjeg stanovista deluje naucno.
Snori Sturluson (1179-1241) je jedna od vodećih ličnosti u socijalnom i političkom životu Islanda tokom 13.veka. Zadobivši veliku političku moć, bio je savremenik političkih previranja koja su dovela do gubljenja nezavisnosti od 1262. do 1264, kada je Island dospeo pod norveški tron. Posetio je Norvešku 1218. i ponovo 1237, kada je zastupao prava svog kralja Hakona Hakonarsona. Bio je poznata javna ličnost: dva puta govornik u islandskom parlamentu, i poznat književnik. Napisao je nekoliko poema koje su navedene i citirane u Sturlunga sagi: to su Hakonar saga i Hakonarsonar. Uz poeme napisao je i Treću i Četvrtu gramaticku raspravu.
O samim Eddama saznajemo iz zaglavlja izvornog teksta:
Bok pessi heitir Edda.
Hana hefir saman setta Snorri Sturluson eptir peim hetti sem her er skipat.Er fyrst fra Amargra autoru hlutasum ok Ymi,par naest Skaldskaparmal ok heiti margra hluta,sidast Hattatal er Snorri hefir ort um Hakon konung ok Skula hertuga.
(Ova knjiga se zove Edda. Snori Sturluson je napisao i uredio kao što stoji ovde. Na početku je prica o Esirima i Ymirima, zatim Skaldskarpamal (poetska dikcija i poetsko ime za mnoge stvari) i na kraju Hattatal (metrika i stihovna forma) koje je Snori spevao za kralja Hakona i Erla Skulija.
Snorijevo autorstvo Edda je potvrđeno i od renesansnog učenjaka Arngrimura Jonssona (1568-1648) i od tada se i ne uzima u sumnju, mada preživeli manuskripti koji su većinom napisani više od pola veka posle Snorijeve smrti, deluju kao da ih je on napisao. Skoro je sigurno da Prolog, prvi i deo poslednjeg dela paragrafa Gylfaginninga nisu njegovi, barem u formi koja je dospela do nas. Prolog izražava ideje koje su u mnogome plod srednjevekovnog latinskog hrišćanstva koje barata klasičnim materijalom, dok samo delo odiše prirodom skandinavske tradicije. Kontinentalne knjige su u dvanaestom veku bile dosta raširene po Islandu, i bolje obrazovan čovek nije ostao uskraćen za bogatu hrišćansku tradiciju. Zbog toga Prolog nije samo uvod, u kome je postavljena scena na kojoj će se odigrati mitološka priča, već pokazuje i autorovo raspoloženje za predstavljen materijal. Snori je bio hrišćanin i trebalo mu je da učvrsti odnose između paganske tradicije kojoj je pripadao i sopstvenih osećanja.
Ne zna se tačno kada je Snori pisao Edde, ali se da razumljivo pretpostaviti da se to zbilo izmedju dve posete Norveškoj. Sam proces kompilacije ostalih delova trajao je godinama, verovatno dugo posle autorove smrti. S.Olafr, pisac Ynglinga sage, možda iz poštovanja prema svom prethodniku u svoje delo unosi reference koje opominju na poreklo Esira, ali u svojoj viziji oni postaju norveški kraljevi; za razliku od pisca Edda on ne meša norvešku mitologiju sa klasičnim i biblijskim materijalom, on je pre svega istoricar.
Snori je prvi islandski prozaista čije poreklo se zna, koji nije bio klerik, i ko se zanimao za mnoge manifestacije ljudskog duha i koji je pripadao grupi pisaca kojima su poezija i istorija bile više od pukog učenjaštva. Bio je prijatelj sa Styrmirom Karasonom, sveštenikom i takođe piscem, njegovi nećaci Sturla Pordarson i Olafr Hvitalskald bili su obojica pesnici. U takvoj jednoj intelektualnoj atmosferi i nastaje Edda kao spoj tradicije i srednjevekovne sholastike. Zato Edda ima dva dostignuća; sa jedne strane evoluciju jezika oličenu kroz Gramatičke rasprave, a sa druge strane je to mitološka poema, pisana još u dvanaestom veku, i koja se doživljava kao prirodan razvoj knjizevne vrste.
Kao i mnogi Islanđani, Snori je bio zainteresovan za prošlost svoga naroda, ali i za ideje koje mogu doprineti unapređenju istog. Kao mitograf, hteo je da pokaže da verovanja i stavovi njegovih sunarodnika kroz književnost postaju racionalni i da su istovremeno vrhunska umetnost. Njegov prolog za Gylfaginning pokazuje da je njegovo interesovanje za mitologiju bitno za razumevanje skaldske poezije, i da se on u delu ne pokazuje samo kao mitograf već i kao istoricar religije, gde je njegov stav o paganizmu interesantan skoro kao mitologija sama. Veliki delovi Edda pisani su poezijom koja je negovana jos od devetog veka, i u vreme kada su pisani edska i skaldska poezija doživljavaju pad pred nadolazećom modom sa juga. Balade, sa prostijim metrom i temom bile su pogodne za širenje i imale su zarazan uticaj. Da li je Snori osećao da se tradicionalna poezija povlači ili ne, Edda je jasno pisana da ohrabri pisce u pravcu kompozicije starog skaldskog stiha. Na našu sreću, takva namera nam je stvorila mogućnost da upoznamo najstariju skandinavsku književnost, i kroz nju mnoge mitove, tekstove i stihove koji bi bili davno zaboravljeni.
Sam naziv Edda, njeno izvorno značenje, nije do danas pouzdano utvrdjen, ali poeme četrnaestog veka pominju "eddu list" i "eddu reglur" u kontekstu "umetnost edda,pravila edda", što nam daje za pravo da je u nekoj krajnjoj instanci razumemo kao poetiku. Činjenica, da nijedan pisac srednjeg veka ne upotrebljava taj termin kazuje nam da ga je san Snori skovao. U Snorijevoj upotrebi "edda" bi moglo da znaci i "mitologija", značenje koje nalazimo u kolekciji tradicionalnih poema Codex Regius, koje nam govore da i kroz sedamnaesti vek "edda" označava mitologiju.
Eddu prvenstveno tretiramo kao poeziju, sa tri glavna dela i narativnim prologom. Treći deo, Hattatal, koji je Snori namenio kralju Hakonu i Erlu Skuliju, pokazuje raznovrsnije metričko i stilističko bogatstvo, sa komentarima u prozi koji tumače autorovu tehniku. U toj tački, Edda se najviše približava klasičnim ali i savremenim poetikama, gde sama poezija dokazuje svoju poetiku. Komentari su u dijaloškoj formi, sa bezimenim sagovornicima i uključuju kratke analize poetske dikcije. Središnji deo, Skaldskaparmal je najobimniji, i predstavlja ambiciozan poduhvat obimnog nabrajanja tehnika poetskog majstorstva, posebno primenjivanog u skaldskom stihu. Snori bogato ilustruje sopstvene analize poema ranijih pevača, njemu poznatih uglavnom iz usmene tradicije. Ovaj deo uključuje takođe narativne delove, koji objašnjavaju mitološko poreklo pesničke inspiracije. Ovakvo shvatanje poetike nas navodi na zaključak da je Snori bio upoznat sa antičkim poetikama, uprkos činjenicama da je hrišćanska dogma u dvanaestom i trinaestom veku uveliko pretila paganskim tumačenjima umetnosti. Nemamo pouzdan podatak ali imamo prostora za pretpostavku da je Snori posetio manastire na severu Irske, koji su zbog specifičnog kulturološki i geografski uslovljenog poimanja i negovanja hrišćanstva u svojim bibliotekama imali radove paganskih pisaca. Ako znamo da u to vreme u celoj Evropi samo irski manastiri neguju grčki jezik, uz službeni latinski, naša pretpostavka da je Snori čitao radove grčkih i latinskih pisaca dobija na snazi.
Kao i Hattatal, i ovaj deo sadrži dijaloške delove, sa razlikom što govornici imaju imena: Bragi, bog poezije daje objašnjenja; Ægir, morsko božanstvo postavlja pitanja. Bragi i Ægir daju objašnjenja o sebi nekoj trećoj osobi koja je neimenovana, ali ti delovi, čini se, nisu dovoljno srasli u narativno tkivo dela, tako da možemo da pretpostavimo da je Snori nameravao da ih kasnije prepravi, što nije stigao.
Gylfaginning je deo Edde gde je Snori ispoljio najveću narativnu umešnost, gde je dramatska dijaloška forma najdoslednija i najuspešnija, što nam daje za pravo da zaključimo da je ovaj deo u redakciji koju poznajemo, prvi, zapravo poslednji napisan. Sadrži seriju priča o norveškim božanstvima, hronoločki uređenu da pokrije istoriju od stvaranja sveta do njegovog kraja (Ragnnaroc - sumrak bogova) i njegovog ponovnog stvaranja. Takva sistematičnost je bila potrebna da objasni zavisnost pesništva od mitološke poezije, kao najuočljivije osobine ranog skaldskog pesništva na njegovom vrhuncu. Rano skaldsko pesništvo je bilo umnogome vezano za pagansku religiju, kako u izboru teme tako i u načinu samog pevanja, tako da su mnogi skaldski pesnici pevali u uverenju da svoje umeće i svoj dar duguju božanstvima od kojih potiču.
Direktnog prethodnika ili uzora Edde ne nalazimo u Evropi tog vremena. Irski jezik je tada jedini trpeo postojanje domorodačke, maternje poezije, koja svoje postojanje duguje usmenom predanju sačuvanom iz neistorijskog vremena. Nekoliko artes poeticae je sastavljeno u Francuskoj i Engleskoj u dvanaestom i trinaestom veku, ali su one u najvećoj meri bazirane na latinskim poetikama. Hattatal ima izvesne sličnosti sa De centrum metris od Serviusa, ali u meri u kojoj možemo primećujemo i Aristotela ili Horacija. Ali je zato prvi deo Edda veoma slican Hattalykillu, poemi koju je u dvanaestom veku sastavio norveški pesnik Rognvaldr, i metrom sličan poemama islandskog pesnika Hallr Porarinssona. Ali radovi ovih pesnika ne sadrže nikakve komentare, tako da je Snorijev poduhvat teoretski i analitički neuporedivo jasniji. Skaldskaparmal je takođe pionirski rad, iako izvesnu terminologiju bazira na latinskim retorikama i gramatikama. Nesumnjivo, Snorrijev rad duguje i usmenim diskusijama sa prijateljima i rođacima zainteresovanim za teoriju pesnistva. Gylfaginning, mitološki nukleus Edde,unikat je među srednjevekovnim mitološkim štivom; jedina sličnost sa drugim delima koja obrađuju božanstva germanske rase, kao što je De Falsis Diis od Ælfrica i Wulfstaina je u božanskoj antropomorfnosti. Snorijev rad ima jasan polemički stav sa paganstvom, sličniji onome koji nalazimo u radovima latinskih mitografa srednjeg veka, ali bez velike tendencije za alegorijsko i simboličko tumačenje mita. Istorijsku potku migracije Islandjana iz Æsira u Aziji u Skandinaviju ne nalazimo sve do šesnaestog veka, u delu Arngrimura Jonssona, iako ta priča ima osnovu u tradiciji romanskih i germanskih, ali i drugih zapadnih naroda koji svoje poreklo nalaze u Homerovoj Troji. Nešto od genealogije u prologu Snori duguje engleskim geneaološkim tablicama, ali u obe zemlje božanska genealogija je vise produkt latinske aktivnosti nego popularnog znanja. Korišćenje dijaloške forme za predstavljanje materijala kroz tri dela bila je skoro standardna tehnika učenih rasprava srednjeg veka. Snori je mogao da je upozna kroz dijaloge Grigorija Velikog ili Honorija u Elucidariusu, vec postojećem u islandskom prevodu u njegovo vreme. U Gylfaginningu, pisanom na dramatičan i efektan način, najviše se približio tradiciji dijaloške poeme; čak je uspešno i diferencirao uloge Hafa, Jafhnara i Pridia i na jedan inventivan način se približio istinskoj poeziji.
Sa velikom sigurnošću možemo tvrditi da Snori nije samo kompilator antičke tradicije, bilo pisane ili usmene. On je bio hrišćanin i učenjak; njegovo interesovanje za mitologiju je umetničke i naučne prirode. Mnogo je interesantnije to što on daje preciznu sliku norveške mitologije u celini. Znajući da nordijska mitologija nikada nije bila povezana u sistem vec je vrlo haotično izvirala iz duše i svesti nordijskog čoveka, možemo pretpostaviti da je Snorijev napor plod hrišćanske edukacije. Čak i paganstvo je religija, i on je to dobro znao; navikavši na hrišćanski religijski sistem, uređen i dogmatski, prirodno je bilo da i stare religije prezentuje organizovano i tačno. Nekoliko atributa Odina, na primer, Snori daje u saglasnosti sa hrišćanskom koncepcijom Svemoćnog Stvoritelja koji daje život i zakone čovečanstvu. Imao je jedno intimno znanje o nordijskoj mitologiji, ali tu mitologiju nije mogao i želeo da prikaže takvu, nepromenjenu.
Snori nam je darivao jednu mešavinu učenog pesništva srednjeg veka i tradicionalnog severnjačkog sveta satkanog od mita i legendi. Ali je samo mali deo njegovog rada refleksija "narodnog znanja". On piše književno i mnogo od materijala koje koristi je naučeno. Čak i edske poeme koje navodi verovatnije su došle do njega posredstvom antičke biblioteke nego direktno sa usana naroda.
Edda - zbornik mitova stare Skandinavije
Edda je do danas ostala najbolji primer stare književnosti Skandinavije, nikada previše aktuelizovan, i čini se, u kontinentalnim okvirima nedovoljno proučavan. Svojevremeno se Borhes ograničio oduševljenjem za čarobne metafore Edda, pripisavši njihovu vanserijsku adekvatnost stvarnosti senzibilitetu duše severnjaka. O osećaju skandinavskog čoveka da uhvati trenutak koji će za tren da postane bitnost pisala je i Isidora Sekulić, iskreno zadivljena za istančanost fine percepcije u okruženju surove prirode. Čak i Miloš Crnjanski, iako zadojen engleskom školom izučavanja severa, u svojoj pravoj umetničkoj ličnosti ostavio je mesta za čitav panegirik čoveku-divu Edda.
Reprezentativna knjiga Edda je Gylfaginning, prva knjiga Edda, koja sadrži najobimniji i najkoherentniji opis skandinavske mitologije kakav je iznedrila svest čoveka severa. Pripisuje se Snorriju Sturlsonu, hrišćaninu koji piše u vreme kada se paganska mitologija razvodnjava sa hrišćanskim legendama. Možda zbog toga ne iznenadjuju prilicno racionalne teorije porekla paganizma koje Snori iznosi. U svakom slucaju, bez slike koju daje Gylfaginning, neki drugi izvori, kao što su poeme Elder Eddae i Istorija Danaca od Saxa Gramaticusa ne bi bili razumljivi. Kroz celu naraciju prepoznajemo u podtekstu fini humor i ironiju koji izobličavaju središnji kontekst dela u kome preovladavaju kosmogonije i ratničke genealogije.
Prolog pocinje naznakom da je narod zaboravio svog Tvorca i poceo da obozava prirodu.Sam pocetak je nesumnjivo plod Snorijevog poznavanja Biblije:
Almattigr gud skapadi himin ok jord... (Svemoćno božanstvo stvori raj na zemlji...)
U čovečjem zaboravljanju na Svemoćnog, i okretanju pojavnom, Snori vidi početke paganizama.Potom nam priča o Troji i potomcima Trojanaca koji su prebegli u Skandinaviju i osnovali različite dinastije, koje su postale toliko moćne da su se smatrale ravne bogovima.
Gylfaginning počinje anegdotom o kralju Švedske,Gylfiju, koji je izigran od pridošlica. On je pošao da obiđe nove doseljenike prerušen u prosjaka, nazivajući sebe Gangleri, da dozna da li pridošlice svoj uspeh duguju sebi samima ili obožavanju Bogova. Srdačno je dočekan, ali mu je rečeno da njegov život zavisi od pametnijih od njih. Na njegova pitanja odgovarali su Har, Jafnar i Pridi. Prvo mu je ispričana priča o kraljevima i njihovim božanstvima, početku sveta i poreklu divova i ljudi. Zatim o Odinu koji je postao vrhovni bog, o stvaranju čoveka, o Suncu i Mesecu, noći i danu, zlatnom dobu, mostu Bogova (Bifrost), stvaranju patuljaka, o prahu zemlje (Yggdrasil). Gylfi je saznao o Odinovoj dvorani u koju dospevaju hrabri ratnici posle smrti (Valholl), o Odinovom konju Slajpniru, Frejrinom brodu, smrti Baldra, njegovoj sahrani i pokušaju da se vrati iz pakla, o hvatanju i kažnjavanju Lokija. Naposletku, Gylfi je pitao o Sumraku Bogova (Ragnarok) i njihovoj poslednjoj bitki protiv divova, uništenju sveta i njegovom ponovnom obnavljanju. I tek što je hteo da pita još, iznenada se začula strašna grmljavina i došljaci (Esir-Trojanci) nestadoše. Pošao je kući, prešavši preko celog dogadjaja. Na posletku, Trojanci su odlucili da usvoje imena bogova o kojima su pričali ne bi li ljudi pomislili da su i oni sami bogovi.
Identitet "istorijskih Trojanaca", doseljenika u Skandinaviju iz Azije, i napokon njihovo pretapanje, nam govore da i sam autor mitom razjašnjava neke istorijske omagline.
Vreme je da vidimo kakav je to autor koji osim umetničkog dara da književno uobliči razvoj mišljenja starih naroda Skandinavije ima istančano oko i uho za puls vremena u kome je živeo i osećanje istorije koje i sa današnjeg stanovista deluje naucno.
Snori Sturluson (1179-1241) je jedna od vodećih ličnosti u socijalnom i političkom životu Islanda tokom 13.veka. Zadobivši veliku političku moć, bio je savremenik političkih previranja koja su dovela do gubljenja nezavisnosti od 1262. do 1264, kada je Island dospeo pod norveški tron. Posetio je Norvešku 1218. i ponovo 1237, kada je zastupao prava svog kralja Hakona Hakonarsona. Bio je poznata javna ličnost: dva puta govornik u islandskom parlamentu, i poznat književnik. Napisao je nekoliko poema koje su navedene i citirane u Sturlunga sagi: to su Hakonar saga i Hakonarsonar. Uz poeme napisao je i Treću i Četvrtu gramaticku raspravu.
O samim Eddama saznajemo iz zaglavlja izvornog teksta:
Bok pessi heitir Edda.
Hana hefir saman setta Snorri Sturluson eptir peim hetti sem her er skipat.Er fyrst fra Amargra autoru hlutasum ok Ymi,par naest Skaldskaparmal ok heiti margra hluta,sidast Hattatal er Snorri hefir ort um Hakon konung ok Skula hertuga.
(Ova knjiga se zove Edda. Snori Sturluson je napisao i uredio kao što stoji ovde. Na početku je prica o Esirima i Ymirima, zatim Skaldskarpamal (poetska dikcija i poetsko ime za mnoge stvari) i na kraju Hattatal (metrika i stihovna forma) koje je Snori spevao za kralja Hakona i Erla Skulija.
Snorijevo autorstvo Edda je potvrđeno i od renesansnog učenjaka Arngrimura Jonssona (1568-1648) i od tada se i ne uzima u sumnju, mada preživeli manuskripti koji su većinom napisani više od pola veka posle Snorijeve smrti, deluju kao da ih je on napisao. Skoro je sigurno da Prolog, prvi i deo poslednjeg dela paragrafa Gylfaginninga nisu njegovi, barem u formi koja je dospela do nas. Prolog izražava ideje koje su u mnogome plod srednjevekovnog latinskog hrišćanstva koje barata klasičnim materijalom, dok samo delo odiše prirodom skandinavske tradicije. Kontinentalne knjige su u dvanaestom veku bile dosta raširene po Islandu, i bolje obrazovan čovek nije ostao uskraćen za bogatu hrišćansku tradiciju. Zbog toga Prolog nije samo uvod, u kome je postavljena scena na kojoj će se odigrati mitološka priča, već pokazuje i autorovo raspoloženje za predstavljen materijal. Snori je bio hrišćanin i trebalo mu je da učvrsti odnose između paganske tradicije kojoj je pripadao i sopstvenih osećanja.
Ne zna se tačno kada je Snori pisao Edde, ali se da razumljivo pretpostaviti da se to zbilo izmedju dve posete Norveškoj. Sam proces kompilacije ostalih delova trajao je godinama, verovatno dugo posle autorove smrti. S.Olafr, pisac Ynglinga sage, možda iz poštovanja prema svom prethodniku u svoje delo unosi reference koje opominju na poreklo Esira, ali u svojoj viziji oni postaju norveški kraljevi; za razliku od pisca Edda on ne meša norvešku mitologiju sa klasičnim i biblijskim materijalom, on je pre svega istoricar.
Snori je prvi islandski prozaista čije poreklo se zna, koji nije bio klerik, i ko se zanimao za mnoge manifestacije ljudskog duha i koji je pripadao grupi pisaca kojima su poezija i istorija bile više od pukog učenjaštva. Bio je prijatelj sa Styrmirom Karasonom, sveštenikom i takođe piscem, njegovi nećaci Sturla Pordarson i Olafr Hvitalskald bili su obojica pesnici. U takvoj jednoj intelektualnoj atmosferi i nastaje Edda kao spoj tradicije i srednjevekovne sholastike. Zato Edda ima dva dostignuća; sa jedne strane evoluciju jezika oličenu kroz Gramatičke rasprave, a sa druge strane je to mitološka poema, pisana još u dvanaestom veku, i koja se doživljava kao prirodan razvoj knjizevne vrste.
Kao i mnogi Islanđani, Snori je bio zainteresovan za prošlost svoga naroda, ali i za ideje koje mogu doprineti unapređenju istog. Kao mitograf, hteo je da pokaže da verovanja i stavovi njegovih sunarodnika kroz književnost postaju racionalni i da su istovremeno vrhunska umetnost. Njegov prolog za Gylfaginning pokazuje da je njegovo interesovanje za mitologiju bitno za razumevanje skaldske poezije, i da se on u delu ne pokazuje samo kao mitograf već i kao istoricar religije, gde je njegov stav o paganizmu interesantan skoro kao mitologija sama. Veliki delovi Edda pisani su poezijom koja je negovana jos od devetog veka, i u vreme kada su pisani edska i skaldska poezija doživljavaju pad pred nadolazećom modom sa juga. Balade, sa prostijim metrom i temom bile su pogodne za širenje i imale su zarazan uticaj. Da li je Snori osećao da se tradicionalna poezija povlači ili ne, Edda je jasno pisana da ohrabri pisce u pravcu kompozicije starog skaldskog stiha. Na našu sreću, takva namera nam je stvorila mogućnost da upoznamo najstariju skandinavsku književnost, i kroz nju mnoge mitove, tekstove i stihove koji bi bili davno zaboravljeni.
Sam naziv Edda, njeno izvorno značenje, nije do danas pouzdano utvrdjen, ali poeme četrnaestog veka pominju "eddu list" i "eddu reglur" u kontekstu "umetnost edda,pravila edda", što nam daje za pravo da je u nekoj krajnjoj instanci razumemo kao poetiku. Činjenica, da nijedan pisac srednjeg veka ne upotrebljava taj termin kazuje nam da ga je san Snori skovao. U Snorijevoj upotrebi "edda" bi moglo da znaci i "mitologija", značenje koje nalazimo u kolekciji tradicionalnih poema Codex Regius, koje nam govore da i kroz sedamnaesti vek "edda" označava mitologiju.
Eddu prvenstveno tretiramo kao poeziju, sa tri glavna dela i narativnim prologom. Treći deo, Hattatal, koji je Snori namenio kralju Hakonu i Erlu Skuliju, pokazuje raznovrsnije metričko i stilističko bogatstvo, sa komentarima u prozi koji tumače autorovu tehniku. U toj tački, Edda se najviše približava klasičnim ali i savremenim poetikama, gde sama poezija dokazuje svoju poetiku. Komentari su u dijaloškoj formi, sa bezimenim sagovornicima i uključuju kratke analize poetske dikcije. Središnji deo, Skaldskaparmal je najobimniji, i predstavlja ambiciozan poduhvat obimnog nabrajanja tehnika poetskog majstorstva, posebno primenjivanog u skaldskom stihu. Snori bogato ilustruje sopstvene analize poema ranijih pevača, njemu poznatih uglavnom iz usmene tradicije. Ovaj deo uključuje takođe narativne delove, koji objašnjavaju mitološko poreklo pesničke inspiracije. Ovakvo shvatanje poetike nas navodi na zaključak da je Snori bio upoznat sa antičkim poetikama, uprkos činjenicama da je hrišćanska dogma u dvanaestom i trinaestom veku uveliko pretila paganskim tumačenjima umetnosti. Nemamo pouzdan podatak ali imamo prostora za pretpostavku da je Snori posetio manastire na severu Irske, koji su zbog specifičnog kulturološki i geografski uslovljenog poimanja i negovanja hrišćanstva u svojim bibliotekama imali radove paganskih pisaca. Ako znamo da u to vreme u celoj Evropi samo irski manastiri neguju grčki jezik, uz službeni latinski, naša pretpostavka da je Snori čitao radove grčkih i latinskih pisaca dobija na snazi.
Kao i Hattatal, i ovaj deo sadrži dijaloške delove, sa razlikom što govornici imaju imena: Bragi, bog poezije daje objašnjenja; Ægir, morsko božanstvo postavlja pitanja. Bragi i Ægir daju objašnjenja o sebi nekoj trećoj osobi koja je neimenovana, ali ti delovi, čini se, nisu dovoljno srasli u narativno tkivo dela, tako da možemo da pretpostavimo da je Snori nameravao da ih kasnije prepravi, što nije stigao.
Gylfaginning je deo Edde gde je Snori ispoljio najveću narativnu umešnost, gde je dramatska dijaloška forma najdoslednija i najuspešnija, što nam daje za pravo da zaključimo da je ovaj deo u redakciji koju poznajemo, prvi, zapravo poslednji napisan. Sadrži seriju priča o norveškim božanstvima, hronoločki uređenu da pokrije istoriju od stvaranja sveta do njegovog kraja (Ragnnaroc - sumrak bogova) i njegovog ponovnog stvaranja. Takva sistematičnost je bila potrebna da objasni zavisnost pesništva od mitološke poezije, kao najuočljivije osobine ranog skaldskog pesništva na njegovom vrhuncu. Rano skaldsko pesništvo je bilo umnogome vezano za pagansku religiju, kako u izboru teme tako i u načinu samog pevanja, tako da su mnogi skaldski pesnici pevali u uverenju da svoje umeće i svoj dar duguju božanstvima od kojih potiču.
Direktnog prethodnika ili uzora Edde ne nalazimo u Evropi tog vremena. Irski jezik je tada jedini trpeo postojanje domorodačke, maternje poezije, koja svoje postojanje duguje usmenom predanju sačuvanom iz neistorijskog vremena. Nekoliko artes poeticae je sastavljeno u Francuskoj i Engleskoj u dvanaestom i trinaestom veku, ali su one u najvećoj meri bazirane na latinskim poetikama. Hattatal ima izvesne sličnosti sa De centrum metris od Serviusa, ali u meri u kojoj možemo primećujemo i Aristotela ili Horacija. Ali je zato prvi deo Edda veoma slican Hattalykillu, poemi koju je u dvanaestom veku sastavio norveški pesnik Rognvaldr, i metrom sličan poemama islandskog pesnika Hallr Porarinssona. Ali radovi ovih pesnika ne sadrže nikakve komentare, tako da je Snorijev poduhvat teoretski i analitički neuporedivo jasniji. Skaldskaparmal je takođe pionirski rad, iako izvesnu terminologiju bazira na latinskim retorikama i gramatikama. Nesumnjivo, Snorrijev rad duguje i usmenim diskusijama sa prijateljima i rođacima zainteresovanim za teoriju pesnistva. Gylfaginning, mitološki nukleus Edde,unikat je među srednjevekovnim mitološkim štivom; jedina sličnost sa drugim delima koja obrađuju božanstva germanske rase, kao što je De Falsis Diis od Ælfrica i Wulfstaina je u božanskoj antropomorfnosti. Snorijev rad ima jasan polemički stav sa paganstvom, sličniji onome koji nalazimo u radovima latinskih mitografa srednjeg veka, ali bez velike tendencije za alegorijsko i simboličko tumačenje mita. Istorijsku potku migracije Islandjana iz Æsira u Aziji u Skandinaviju ne nalazimo sve do šesnaestog veka, u delu Arngrimura Jonssona, iako ta priča ima osnovu u tradiciji romanskih i germanskih, ali i drugih zapadnih naroda koji svoje poreklo nalaze u Homerovoj Troji. Nešto od genealogije u prologu Snori duguje engleskim geneaološkim tablicama, ali u obe zemlje božanska genealogija je vise produkt latinske aktivnosti nego popularnog znanja. Korišćenje dijaloške forme za predstavljanje materijala kroz tri dela bila je skoro standardna tehnika učenih rasprava srednjeg veka. Snori je mogao da je upozna kroz dijaloge Grigorija Velikog ili Honorija u Elucidariusu, vec postojećem u islandskom prevodu u njegovo vreme. U Gylfaginningu, pisanom na dramatičan i efektan način, najviše se približio tradiciji dijaloške poeme; čak je uspešno i diferencirao uloge Hafa, Jafhnara i Pridia i na jedan inventivan način se približio istinskoj poeziji.
Sa velikom sigurnošću možemo tvrditi da Snori nije samo kompilator antičke tradicije, bilo pisane ili usmene. On je bio hrišćanin i učenjak; njegovo interesovanje za mitologiju je umetničke i naučne prirode. Mnogo je interesantnije to što on daje preciznu sliku norveške mitologije u celini. Znajući da nordijska mitologija nikada nije bila povezana u sistem vec je vrlo haotično izvirala iz duše i svesti nordijskog čoveka, možemo pretpostaviti da je Snorijev napor plod hrišćanske edukacije. Čak i paganstvo je religija, i on je to dobro znao; navikavši na hrišćanski religijski sistem, uređen i dogmatski, prirodno je bilo da i stare religije prezentuje organizovano i tačno. Nekoliko atributa Odina, na primer, Snori daje u saglasnosti sa hrišćanskom koncepcijom Svemoćnog Stvoritelja koji daje život i zakone čovečanstvu. Imao je jedno intimno znanje o nordijskoj mitologiji, ali tu mitologiju nije mogao i želeo da prikaže takvu, nepromenjenu.
Snori nam je darivao jednu mešavinu učenog pesništva srednjeg veka i tradicionalnog severnjačkog sveta satkanog od mita i legendi. Ali je samo mali deo njegovog rada refleksija "narodnog znanja". On piše književno i mnogo od materijala koje koristi je naučeno. Čak i edske poeme koje navodi verovatnije su došle do njega posredstvom antičke biblioteke nego direktno sa usana naroda.
