Nije bilo teško podstaći apetite Glazgoviansa tokom zime 1945, poratne godine u kojoj su svi gladno iščekivali sledeću isporuku trumanovih jaja u prahu, a šverceri konzervi narezaka imali status uglednih građana. Ipak, na desetine hiljada usni se oblizivalo u susret nadolazećeg praznika.
Serviranje je bilo predviđeno za sredu, 28. novembra, na Ibrox stadionu, quoter past two. Na meniju – poslastica o kojoj se samo sanjati moglo - domaći Rendžers protiv Dinama iz Moskve. Egzotičnost i udaljenost protivnika, u poređenju sa svim do tada viđenim na Ibroxu, je škotskim navijačima delovalo kao kavijar naspram palente. Internacionalne utakmice su do tada podrazumevale susrete domaćih nacija, a na prvi Evropski kup se čekalo još jedanaest godina.
.
Sa druge strane, Dinamu je Glazgov predstavljao poslednju stanicu turneje po Ostrvu, tokom koje je deklasirao Kardif sa 10-1, Arsenal porazio sa 4-3 i remizirao sa Čelzijem 3-3. Ono što preneraženi ostrvljani nisu ni sanjali je, da se u pozadini fudbalske turneje ostvaruje prva hladnoratovska pobeda, i da za fudbalere Dinama pobeda nipošto ne predstavlja sportsku i profesionalnu atrakciju, već uslov za nastavak disanja.
U svakom hotelu u kome su ruski fudbaleri bili smešteni tokom turneje postojala je jedna soba sa crvenom linijom, direktnom vezom sa Moskvom, na čijem drugom kraju su Staljin i njegovi zamenici napeto iščekivali vesti o ishodu mečeva sa kapitalistima.
Pokretačka (a uistinu i sva) snaga Dinama je bio Lavrentij Pavlovič Berija, šef Staljinove Tajne policije. Kako bi se relaksirao posle posla, koji se u najvećem sastojao od najinventivnijih isleđivanja i mučenja, Berija je upražnjavao dva hobija. Prvi je bio krstarenje Moskvom u potrazi za čednim adolescentkinjama. Druga strast, manje tamna, je bila fudbal.
Kao i Staljin, koji se za sport nikada nije posebno interesovao (bogoslovsko obrazovanje koje je dobio nije veličalo telesno vežbanje), i Berija je došao iz Gruzije. U mladosti je igrao levog halfa za tim iz Tbilisija, sa kojim je doživeo najveće poniženje na terenu, po njega skoro trumatsko iskustvo koje nikada neće zaboraviti. Nikolaj Starostin, fudbaler Moskovskog sportskog kruga, kasnije velika zvezda i osnivač Spartaka, večitog Dinamovog rivala, u virtuoznoj obesti je, igrajući se sa Berijom, izazivao smeh kod domaćih gledalaca. Starostin nije ni sanjao da će čovek sa svinjskim okicama koji unezvereno traži loptu, nekoliko godina kasnije pobiti više ljudi nego Hitler za vreme Rajha. Berija na osvetu nije dugo čekao. Već 1942, Starostin je sa svoja tri brata optužen za pripremanje atentata na Staljina, i uz pomoć podmetnutih dokaza (Berija je tokom karijere svoju poslasticu – montiran proces – doveo do savršenstva) a putem isleđivanja u štabu Tajne policije u Lubjanki, osuđen na gulag u Sibiru.
Stavrostin bi verovatno i istrulio u Sibiru, da se nakon tri godine gulaga, Staljinov sin Vasilije nije zauzeo za njega. Vasilij je bio fanatični navijač Spartaka, i izbavljenje vlastitog idola se pretvorilo u njegovu životnu misiju. Pred takvim naletom, Staljin, sam nemotivisan za problem Stavrostin, oslobađa zatvorenika.
Bilo kako bilo, Škotlanđani nisu ništa znali o tamnoj sili koja stoji iza Dinama, a u jednoj drugoj kancelariji telefon je zvonio do usijanja. Linija je pripadala Hju Tejloru (Hugh Taylor), novinaru Ivning Njuza (Evening news), pretrpanog poslom usled nedostatka osoblja. »Telefon je zvonio svakog minuta«, pričao je Tejlor, »činilo se da pola zemlje misli kako ja imam neki uticaj na rezervacije karata za meč«. U međuvremenu, u gradu se oformio dva kilometra dug red, u kome su ljudi čekali šesnaest sati ne bi li kupili ulaznice. Oni koji to nisu želeli, plaćali su i do 30 £ za jednu ulaznicu, što je za tadašnje uslove predstavljalo mesečnu ishranu četvoročlane porodice.
Iste večeri Tejlor dobija dojavu kako jedan glazgovski pab poseduje ogromnu grupnu fotografiju ruskih i škotskih fudbalera, sa nekog prijateljskog meča u Rusiji, početkom veka. Došao je na ideju da fotografiju (zidnu sliku tačnije) okače u svlačionici Dinama, kako bi se gosti osećali kao kod kuće. Predlog je ubrzo i sproveden u delo.
Konferencija za štampu je ostala u mučnoj atmosferi zakrpljenih, iskrzanih komunalnih košulja škotskih igrača, i dugačkih kožnih mantila u kombinaciji sa šeširima širokog oboda, njihovih ruskih kolega. Između ostalog, Rusi su i svoju hranu poneli za sobom. Tejlor je indiskretno salivirao posmatrajući »hrpe jaja, fontane čokoladnih napitaka i brdašca maslaca«.
Na red je došao i trening pred utakmicu. Mihail Jakušin, visoki plavokosi trener Dinama, koordinirao je svojim igračima sa takvom preciznošću i arogancijom da je i pogled laika mogao uhvatiti tragove njegovog vojničkog obrazovanja i noći provedenih na Istočnom frontu. Kada je zgodna korespodentkinja, pozirajući za fotografiju promašila loptu, Jakušin je samo podigao obrvu i izbrazdao čelo u znak neodobravanja.
Iako je Berija pored spoljašnih i unutrašnjih neprijatelja nadasve mrzeo vojsku, koja mu se meša u posao, nije mogao protiv uticaja Vasilija Josifoviča Staljina. Vasilij, kao najmlađi general vazduhoplovstava u istoriji Sovjetskog Saveza (što se od Staljinovog sina i očekuje) bio je veliki fudbalski zaljubljenik. Iako do kraja privržen Spartaku i Stavrostinu, zdušno je pomagao CSKA koji je zapravo bio vojnička udruga i protivteža policijskom Dinamu. Ocenivši da je gostovanje Dinama od najvišeg državnog interesa, na brzinu je izdejstvovao fiktivne transfere dva CSKA-ova napadača, kako bi se u Škotskoj nastupilo u što boljem izdanju. Protiv takvog političkog protivnika čak ni Lavrentij Ledeni Berija se nije mogao boriti, i nevoljno je zažmurio na CSKA-ova pojačanja. Ali ostaje čudna okolnost da se Jakušin izričito pobunio kada su Rendžersi najavili nastup Džimija Keskija (Jimmy Caskie) koji je upravo iz Evertona prešao u Rendžers. Da li je Jakušin, indoktriniran u zemlji gde je svako kontrolor kontrolora i poveden sopstvenim postupkom predosetio prevaru Škotlanđana, tek na pomolu je izbio diplomatski incident. Rusi su zapretili pakovanjem kofera, a Berija je zadovoljno trljao ruke maštajući o nemilosti u koju će mu upasti Jakušin vrativši se neobavljena posla.
Međutim, škotski zvaničnici su uspeli da urazume Ruse. Jedan od argumenata je bio i organizovan izlet luksuznom jahtom. Mislilo se da će obilazak vožnja rekom Klajd oraspoložiti Ruse. Na njihovo iznenađenje, prolazivši pored Glasgovskog brodogradilišta, ugledali su mnoštvo natpisa ispisanih farbom po čistim koritima još nedovršenih brodova. Na pitanje Rusa šta natpisi znače, prevodilac je kezeći se odgovorio: »Ko se plaši Keskija«.
Ruski inat odnosi prevagu i sutradan na teren igrači Dinama više podsećaju na tek stasalu generaciju potporučnika Kijevske akademije (što i nije bilo daleko od istine) nego na igrače fudbalskog kluba. Preneraženim gledaocima na Ibroxu priređuju nesvakidašnje zagrevanje - koreografiju, dvanaest igrača sa šest lopti.
Početak utakmice je doneo fascinantni posed lopte na strani Rusa, što je i rezultiralo vođstvom u 11. minutu. Sreća se potom osmehuje Škotima i sudija svira penal. Golman Homič brani, a publika se stapa u mûku.. »Sreća je da možemo videti jednu ovakvu odbranu tokom celog svog života« frenetično je kasnije pisao Tejlor.
Sredinom prvog poluvremena Rusi dupliraju vođstvo, a širom Škotske se strepi od debakla decenije. Napetost je tolika da smanjenje rezultata pri samom kraju prvog poluvremena ostaje u senci drugog gola Rusa.
Drugo poluvreme donosi izjednačenje a sa njim galone Bombarder piva širom ostrva. Konsolidovani domaćini do kraja napadaju; najviše se ističe Vadel (Wadell) koji je promašio penal, ali se na 3-2 ipak moralo čekati 27 godina, kada Rendžersi pobeđuju Dinamo u finalu Kupa Pobednika Kupova, pod rukovodstvom samog Vadela.
Dva dana posle meča, Tejlor je otišao u svlačionicu da vrati fotografiju koju je pozajmio iz paba. Na njegovo zaprepašćenje dobio je odgovor da je ram za fotografiju uništen. »Daleko od toga da bi sportski izveštač trebalo da se uvlači u politiku, ali sam siguran da u slučaju da su na fotografiji umesto Carskih oficira bili oficiri Crvene armije, ovoj fotografiji ne bi bio potreban drugi ram«, Tejlor je imao svoju viziju vandalizma.
Kada je Staljin 1953. Umro, Berija je pokušavao da nasledi njegovo mesto doživotnog predsednika. Omražen u narodu, ulivajući strah čak i najbližim saradnicima, doživljava drugu sramotu u životu, u utakmici koja ga je koštala života. Čovek koji je izmislio montirane procese sam postaje žrtva jednog. Optužen je za anti-državno delovanje i pogubljen. Njegova ličnost je toliko kompromitovala Dinamo, da posle njegove smrti mnogi navijači postaju simpatizeri sve popularnijeg radničkog kluba – Spartaka. Proganjani Nikolaj Starostin 1955. postaje trener Nacionalne reprezentacije i predsednik Spartaka. Umro je 1996. godine. Još jednom vešto sakrivši Beriji loptu. Ovaj put zauvek.
