OSVETA

Jurica Plesnik je tog nadobudnog nitkova i vetrogonju najzad odlučio da nauči pameti. Delirijumski magloviti pokušaji da u svojoj napaćenoj, ali aldehidski zbrinutoj dušici pronađe najveće zlogrde ovog provokatora i izelice, kako bi njegov osvetnički hibris pojačale do britkosti rođenog predatora, ne učiniše da reaguje. Naprotiv, ono što je vlastiti selbst imao da mu ponudi svodilo se na rezignaciju pred osakaćenim i nemoćnim probisvetom iz mučnog detinjstva. Mislio sam da nikada neću zavideti onima koji rukovode sopstvenim aparatima samoobmane; umereno inteligentnim osobama koji zračke vlastite produhovljenosti angažuju da bi prevarili sebe u cilju neke naslućene, opipljive koristi. Kao u solidnom filmskom trileru, gde racio plete intrige i naizgled neočekivane obrte, ljuljajući pažnju naivnog posmatrača čas na jedan, čas na drugi kraj skale dobra i zla, od heroja do anti heroja, mraka i svetla. I gle, neočekivani ishod stvara očekivanu satisfakciju; što smo želeli to smo i dobili. Krasno. Koračao je u nepravilnom krugu izgubljenih u lednoj oluji, kastrirajući svaki osećaj prethodnog sebe. Po prvi put je želeo da uradi nešto što je svim bićem odbijao da uradi. Ugrabiti šansu, koja se svakom jednom u životu pruža. Umilna jeftina filozofija neostvarenih kvazi-solidusa koji kao pacovi plave zemlju bez hleba. Nasušnog, krvavog, težačkog, penastog, okorelog, plesnivog hleba koji su nam davno predstavili kao nešto bez čega se ne može. Hleba, hleba, buđavi komorniče podeli. Voda u vino, spužva u hleb. Ološ je pljuckao sluzavu tekućinu boja bugarske zastave. Pomeranje gornjeg dela tela mu je predstavljalo grčevit napor, ali mu je lice, začudo, sasvim suprotno njegovoj strukturi plizavca konstruktora, imalo spokojan i razoružavajući izgled. Uopšte, celokupna fetusna figura, u nedostatku boja koje bi podržale stvarnost, nije otkrivala ništa neobično. Položaj blago uznemirenog izletnika koji ispraznivši korpicu shvata da nedostaje vadičep. Tek dobro usmeren pogled na pulsirajuću tetivu koja izdajnički zjapi ispod potkolenice odavaše nadljudski napor svog vlasnika. Vreća smrdljiva, a ne mogu da mu se ne divim. U gmazu zaista ima nešto veličanstveno. Možda tlapnje romantičarske opčinjenosti onom stranom i nisu bez ikakvog osnova. Možda svaka idolatrija i nije praznoverica. Neću da mu se divim, divim mu se, žoharu jednom velikom, smrdljivom, tmastom gilipteru. Možda, da smo se ikada napili zajedno... Jurica čučnu, glasno isprazni creva nitkovu na nogu, ukrasivši sadržaj lepljivom pljuvačkom pronađenom u nekoj od najmaštovitijih igara svog detinjstva. Obrisa nos, navuče pantalone, promeškolji se i sede na vlažni beton. Gle đubreta nepomičnog. Poput iskusnog prodavca čija roab govori sama za sebe. Bojim se da nijedna kazna ne odgovara ovom kljastom nikogoviću za koga nemam snage da ga prezrem. Ne, moram pažljivo dozirati iživljavanje nad ovom vrećom iznutrica i smrada. Utom prezreni jednim hitrim čupanjem otkaza kontrolu svojoj potkolenici za svagda. Vidi ga smrdljivi, i dalje je gord. Nećeš, nećeš... Palac i kažiprst oformiše najfiniji hirurški aparat. Stisak, a potom nagli trzaj. Jabučica blesnu a Jurica suzivši kapke otrese glavu. Krv poteče ružnija nego ikada. Palac i kažiprst nastaviše putanju ugnezdivši se u mekoći očnih duplji. Vidim te reptilu masni, vidim te i približavam ti se...