RASKRSTJE

»Entuzijazam splašnjava po skali neobuzdanosti voljne reakcije«, reče zadrigli gospodin ispijajući poslednji gutljaj mlakog piva i sa njim govnjivu mušicu veću od ostalih pripadnika sopstvene vrste. Buka zadružnog kamiona nadjača biološku reakciju priajtnosti. Neupućeni posmatrač je mogao primetiti samo krivljenje usta u nekakav potmuli oblik, potom elegantno izdizane gornje usne propraćeno zatezanjem grudnog koša, i najzad, lako povijanje leđa koje označi kraj ovog uživanja bez granica.

»Ne možete tekve stvari generalizovati bez bojazni od kontraproduktivne akcije koja vapi za zadovoljenjem. Paralisanost nastala usled bezobzirnosti želje ostavlja nas neupućenim u pogledu obe stvari«, javi se čovečuljak pohotnog izgleda, pogledom prateći mlaz sopstvene mokraće, ne skrivajući zadovoljstvo usled postignute amplitude. Kapljice urina na ruci obrisa rukavom druge ruke i posegnu za novom flašom piva koju mu zadrigli nesebično ponudi.

»Previše bežite od nepobitnog, razdvajanje je moguće samo u situacijama kada vrhunsko skreće pažnju svojom običnošću. Gde je cilj, znaju samo odabrani. Mislim da je u tom enajviši kvalitet estetskog.«

Zadrigli leno preskoči stepenik sa koga se slivala smrdljiva tekućina i podiže masne pantalone vezane nečim nalik na plastičnu žicu. Zakrvavljenim očima obujmi put ispred sebe – malenu raskrsnicu i grupu žena sa metalnim kantama, koje ispratiše pogledom zadružni kamion kome su predale mleko. Zadrigli im uputi nešto nalik na smešak koji razoružava i otpljunu u stranu.

»Upravo sam uveren da je smisao sofistička floskula kojom nas srednjovekovna teologij adrži u kandžama skepticizma. Da li ste ikada probali zagrejano pivo?«

»Nisam čuo da je ikada neko probao takvo što. Sa drueg straen agnosticizam je savršen alibi za neupućene. Sholastika zapravo nikada nije odgovorial ni na jedno pitanje. Da li ste primetili krhkost bilo kakvog spekulativnog metoda?«

Nema pijenja za džabe. Niks. Ako nemate para, tutanj!«, isprsi se dugajlija u belom mantilu, volšebno izronivši iz polumraka dućana. Tako ga i nestade. Gospoda na stepeništu, ne primetiše njegovu kratkotrajnu pojavu. Omanji gledaše u nebo, čkiljivši samo obrvama.

»Otkrovenje u pitagorejskom smislu skriva nedovoljnost objekta.« Njušeći prethodno poflekanu nadlanicu zaettura se oko leve noge, ali ne pade.

»Kosovo kao artefakt Svemogućeg je pravi dokaz itentiteta po sebi. Za sebe. Najočigledniji hibris tragičnog smera. Katarziz koji vapi da se rasprši diljem naciona.

»Ne slažem se. Atomizam korisnosti kakav poznajemo ne može se primeniti i u ovom slučaju. Velike sile su zainteresovane az rešenj etog probleam, i to unosi novu dimenziju u razmatrane očiglednog. Bitno je da mi ostanemo nepokolebani.«

»Kao i uvek, vaš fokus em neprestano iznenađuje. Takav zahvat, takvo prodiranje, takva širina iziskuje najbolje. Tako se ponire, tako se voli.«

Čovečuljak otpi još jedan gutljaj, nazdravi kiselo i po ko zna koji put pomirisa osveštanu ruku.